Psihološka otpornost – kako se razvija

U takvim trenucima često se pitamo kako neki ljudi uspevaju da nastave dalje, dok se drugi dugo zadržavaju u osećanju bespomoćnosti, tuge ili nesigurnosti. Da li su neki ljudi jednostavno jači? Da li se psihološka otpornost dobija rođenjem ili je možemo razvijati tokom života?

U psihologiji za ovu sposobnost koristimo pojam rezilijentnost, odnosno psihološka otpornost. Ona nam pomaže da razumemo kako se ljudi prilagođavaju teškoćama, kako se oporavljaju nakon stresnih događaja i kako pronalaze načine da nastave da žive čak i kada okolnosti nisu onakve kakve bi želeli.

Ali psihološka otpornost nije isto što i neustrašivost. Nije ni sposobnost da sve podnesemo bez suza, da nikada ne posumnjamo u sebe ili da u svakoj situaciji ostanemo pribrani.

Ponekad je upravo suprotno: otpornost počinje onda kada sebi priznamo da nam je teško, da smo povređeni i da nam je potrebna pomoć.

Šta je zapravo psihološka otpornost?

Psihološka otpornost je sposobnost prilagođavanja zahtevnim životnim okolnostima, uz korišćenje ličnih i spoljašnjih resursa koji nam pomažu da se nosimo sa stresom, prevaziđemo teškoće ili se postepeno oporavimo nakon njih.

Važno je razumeti da rezilijentnost nije nepromenljiva osobina ličnosti. Nije nešto što ili imamo ili nemamo. Ona zavisi od naših iskustava, naučenih načina suočavanja sa problemima, odnosa koje imamo sa drugim ljudima, kao i od okolnosti u kojima živimo.

Neko može biti veoma stabilan u profesionalnom okruženju, ali izrazito ranjiv u partnerskim odnosima. Druga osoba može se dobro nositi sa promenama, ali teško podnositi gubitke. Čak i ista osoba može u jednom životnom periodu imati dovoljno snage i podrške da se suoči sa problemima, a u drugom se osećati potpuno iscrpljeno.

To ne znači da je postala slabija. Možda je jednostavno predugo bila izložena stresu, možda joj nedostaju resursi ili se suočava sa iskustvom koje prevazilazi njene dosadašnje načine suočavanja.

Psihološka otpornost nije odsustvo ranjivosti, već sposobnost da pronađemo način da se nosimo sa onim što nas pogađa, bez obzira na to koliko nam je teško.

Zašto neki ljudi teže podnose životne teškoće?

Način na koji reagujemo na stres ne zavisi samo od onoga što nam se dogodilo. Važno je i kako to iskustvo doživljavamo, kakva značenja mu pripisujemo i šta smo tokom života naučili o sebi, drugim ljudima i svetu.

Zamislimo dve osobe koje su doživele profesionalni neuspeh.

Jedna će pomisliti: „Nisam uspela ovog puta. Moram da vidim šta mogu drugačije.“

Druga će možda zaključiti: „Znala sam da nisam dovoljno dobra. Nikada neću uspeti.“

Događaj je sličan, ali je unutrašnje iskustvo potpuno različito. U prvom slučaju neuspeh se doživljava kao neprijatno iskustvo iz kojeg nešto može da se nauči. U drugom postaje potvrda negativne slike o sebi.

Naravno, nije sve u načinu razmišljanja. Na našu otpornost utiču i intenzitet i trajanje teškoća, prethodna iskustva, dostupnost podrške i realne mogućnosti da utičemo na situaciju.

Ipak, način na koji razgovaramo sa sobom može značajno uticati na to kako ćemo se nositi sa onim što nam se događa.

Ako smo naučili da greške znače da nismo dovoljno dobri, da odbijanje znači da nismo vredni ljubavi ili da traženje pomoći predstavlja slabost, životni izazovi mogu postati mnogo više od problema koji treba rešiti. Mogu pokrenuti duboku nesigurnost u vezi sa sopstvenom vrednošću.

Upravo zato razvijanje psihološke otpornosti ponekad podrazumeva i promenu načina na koji razumemo sebe.

Psihološka otpornost ne podrazumeva da smo stalno snažni i jaki

Često se divimo ljudima koji sve mogu sami. Onima koji ne odustaju, koji su uvek tu za druge, koji nastavljaju da rade čak i kada su iscrpljeni i koji nekako uspevaju da sve drže pod kontrolom.

Međutim, postoji važna razlika između otpornosti i pukog izdržavanja.

Možemo dugo funkcionisati pod pritiskom, a da istovremeno zanemarujemo sopstvene potrebe. Možemo obavljati sve obaveze, pomagati drugima i spolja delovati stabilno, dok se iznutra osećamo prazno, usamljeno ili preopterećeno.

To što uspevamo da izdržimo neku situaciju ne znači nužno da se sa njom dobro nosimo.

Ponekad je otpornost upravo u tome da prepoznamo sopstvene granice. Da kažemo da više ne možemo istim tempom. Da zatražimo pomoć, odustanemo od nečega što nas iscrpljuje ili priznamo da nas je određeno iskustvo povredilo više nego što smo očekivali.

Otpornost ne znači da moramo ostati u svakoj situaciji i dokazati da možemo da je podnesemo. Ponekad znači da pronađemo način da iz nje izađemo. Ne moramo sve da izdržimo da bismo dokazali da smo jaki.

Kako se razvija psihološka otpornost?

Dobra vest je da psihološku otpornost možemo razvijati. Ne tako što ćemo sebe ubediti da nam ništa ne može nauditi, već tako što ćemo postepeno graditi resurse koji nam pomažu da se suočimo sa životnim izazovima.

1. Učimo da prepoznamo i prihvatimo sopstvene emocije.

Kada nam je teško, često pokušavamo da što pre uklonimo neprijatna osećanja. Govorimo sebi da ne bi trebalo da budemo tužni, da moramo biti jači ili da nema smisla da se toliko opterećujemo.

Međutim, potiskivanje emocija ne znači nužno da smo ih prevazišli.

Psihološka otpornost podrazumeva da možemo da prepoznamo šta osećamo, da razumemo šta je do toga dovelo i da pronađemo način da se sa tim iskustvom nosimo. Ne moramo odmah biti dobro da bismo napravili sledeći korak.

2. Razvijamo realističniji odnos prema sebi.

Način na koji razgovaramo sa sobom posebno dolazi do izražaja kada pogrešimo, doživimo odbijanje ili se suočimo sa neuspehom.

Ako sebi tada upućujemo kritike, omalovažavamo se ili zaključujemo da ništa ne radimo kako treba, dodatno otežavamo već neprijatno iskustvo.

Razvijanje otpornosti podrazumeva da učimo da razlikujemo ono što nam se dogodilo od onoga što mislimo o sebi zbog toga. Jedan neuspeh ne određuje našu vrednost. Jedna pogrešna odluka ne znači da smo nesposobni. Jedno odbijanje ne govori sve o tome koliko vredimo.

3. Učimo da razlikujemo ono na šta možemo da utičemo od onoga što ne možemo da kontrolišemo.

Kada se suočimo sa neizvesnošću, prirodno je da pokušavamo da pronađemo način da vratimo osećaj kontrole.

Ipak, postoje situacije u kojima ne možemo promeniti ishod, odluke drugih ljudi ili okolnosti u kojima se nalazimo. Ono na šta često možemo da utičemo jeste način na koji ćemo odgovoriti na situaciju, koje ćemo korake preduzeti i kakvu ćemo podršku potražiti.

To nije odustajanje od odgovornosti. Naprotiv, to je usmeravanje energije na ono što zaista može napraviti razliku.

4. Gradimo odnose u kojima ne moramo sve sami.

Psihološka otpornost nije samo individualna sposobnost. Na nju značajno utiču kvalitet naših odnosa i dostupnost podrške.

Ponekad nam nije potrebno da neko pronađe rešenje za naš problem. Potrebno nam je da možemo da govorimo o onome što proživljavamo, da budemo saslušani bez osuđivanja i da osetimo da nismo sami.

Sposobnost da tražimo pomoć, oslonimo se na druge i dozvolimo sebi da budemo ranjivi takođe je deo psihološke otpornosti.

5. Učimo da se oporavljamo, a ne samo da izdržavamo.

Odmor, san, kretanje, vreme za sebe i aktivnosti koje nam donose zadovoljstvo nisu luksuz koji sebi možemo priuštiti tek kada završimo sve obaveze.

To su važni resursi koji nam pomažu da se oporavimo od svakodnevnih napora.

Ne možemo očekivati od sebe da neprestano budemo produktivni, dostupni i spremni da rešavamo probleme, a da pritom zanemarujemo potrebu za odmorom. Psihološka otpornost ne podrazumeva neograničenu izdržljivost, već i sposobnost da prepoznamo kada nam je potreban predah.

Ne morate biti jaki sve vreme

Možda psihološka otpornost počinje upravo onda kada prestanemo da očekujemo od sebe da kroz život prolazimo bez padova.

Život neće uvek biti predvidiv. Nećemo uvek donositi najbolje odluke, sviđati se ljudima do kojih nam je stalo ili imati kontrolu nad onim što nam se događa. Biće perioda u kojima ćemo se osećati sigurnije i perioda u kojima će nam biti potrebna dodatna podrška.

To ne znači da smo izgubili svoju otpornost.

Ponekad ćemo se oporaviti brzo, a ponekad će nam biti potrebno više vremena. Nekada ćemo sami pronaći rešenje, a nekada će nam drugi ljudi pomoći da pronađemo put koji trenutno ne vidimo.

Važno je da ne merimo svoju snagu samo prema tome koliko možemo da podnesemo, već i prema tome koliko umemo da prepoznamo sopstvene potrebe, prihvatimo svoja ograničenja i potražimo podršku kada nam je potrebna.

Psihološka otpornost ne znači da nas život neće slomiti na trenutke. Ona znači da možemo učiti kako da se ponovo sastavimo, uz pomoć sopstvenih resursa i ljudi koji su nam važni.

Ako primećujete da vas životni izazovi često preplavljuju, da teško podnosite greške, promene ili neizvesnost, ili da se iznova vraćate obrascima koji vam otežavaju odnose i svakodnevno funkcionisanje, psihoterapija može biti prilika da bolje razumete sebe i razvijete nove načine suočavanja.

Ne morate čekati da postanete iscrpljeni da biste počeli da radite na sebi. Ponekad je upravo želja da se prema sebi odnosimo drugačije prvi korak ka većoj psihološkoj otpornosti.