Anksioznost: kada briga počne da upravlja našim životom

Šta ako nešto krene po zlu? Šta ako nisam dobro procenila? Šta ako se razbolim, pogrešim, razočaram nekoga ili ne uspem da se izborim sa onim što dolazi?

Briga se pojavljuje u različitim oblicima, ali joj je zajedničko jedno: teško ju je zaustaviti. Čak i kada razum govori da nema neposredne opasnosti, telo ostaje napeto, a um nastavlja da traži razloge za zabrinutost.

U psihoterapijskoj praksi često se susrećemo upravo sa tim iskustvom — sa ljudima koji razumeju da njihove brige nisu uvek opravdane, ali ne uspevaju da pronađu način da ih umire.

Anksioznost ne znači da smo slabi. Ona je iskustvo koje može postati veoma iscrpljujuće kada strah, umesto da nas upozorava na opasnost, počne da određuje način na koji živimo.

Šta je zapravo anksioznost?

Anksioznost je stanje pojačane zabrinutosti, napetosti i iščekivanja da bi se nešto neprijatno moglo dogoditi. Za razliku od straha, koji je najčešće odgovor na konkretnu opasnost, anksioznost je često usmerena ka neizvesnoj budućnosti.

Nije neobično da se zabrinemo pred važan razgovor, lekarski pregled ili neku veliku životnu promenu. Takve reakcije su deo našeg sistema za preživljavanje i mogu nam pomoći da se pripremimo za izazove.

Problem nastaje kada zabrinutost postane učestala, intenzivna i teško kontrolisana, kada traje i onda kada nema neposrednog razloga za uzbunu ili kada počne da ometa svakodnevno funkcionisanje.

Tada čovek može imati osećaj da stalno mora biti na oprezu. Kao da ne sme sebi da dozvoli da se potpuno opusti, jer bi upravo tada mogao da previdi nešto važno ili da izgubi kontrolu nad situacijom.

Anksioznost se ne odvija samo u mislima. Može se ispoljiti kroz ubrzan rad srca, napetost u mišićima, nelagodnost u stomaku, plitko disanje, nesanicu i teškoće sa koncentracijom. Nekada je osoba prepoznaje kao strah, a nekada samo kao neobjašnjiv nemir, razdražljivost ili osećaj da nešto nije u redu.

Važno je znati da ovi simptomi sami po sebi ne znače da osoba ima anksiozni poremećaj. Kada su telesne tegobe nove, izražene ili uporne, potrebno je razmotriti i moguće fizičke uzroke, uz procenu lekara.

Kako anksioznost ograničava naš život?

Jedna od najtežih stvari u vezi sa anksioznošću jeste to što nas često navodi da radimo upravo ono što je dugoročno održava.

Zamislimo osobu koja se plaši da će doživeti napad panike u prodavnici. U početku odlazi u kupovinu samo kada je neko prati. Zatim bira manje prodavnice, odlazi u vreme kada nema gužve i sve češće izbegava mesta na kojima se ne oseća potpuno sigurno.

Svaki put kada izbegne situaciju koja je plaši, oseti olakšanje. Međutim, to olakšanje je kratkotrajno. Osoba ne dobija priliku da iskusi da može da podnese nelagodu i da se izbori sa situacijom. Umesto toga, sve više veruje da je izbegavanje ono što je štiti.

Sličan obrazac možemo videti kod osobe koja neprestano proverava da li je sve u redu sa njenim zdravljem, kod nekoga ko danima analizira jednu rečenicu koju je izgovorio ili kod osobe koja odlaže važne odluke jer se plaši da bi mogla pogrešiti.

Na prvi pogled, takva ponašanja deluju razumno. Ko ne želi da bude siguran da je zdrav, da nije nekoga povredio ili da donosi dobru odluku?

Ali postoji razlika između odgovorne brige i pokušaja da uklonimo svaku mogućnost neprijatnog ishoda.

Kada nam je potrebna potpuna sigurnost da bismo mogli da nastavimo sa životom, ona postaje nedostižan uslov. Uvek postoji još nešto što možemo proveriti, predvideti ili pokušati da kontrolišemo.

Tako anksioznost postepeno zauzima sve više prostora, a naš život počinje da se organizuje oko izbegavanja onoga čega se plašimo.

Zašto ne možemo jednostavno da prestanemo da brinemo?

Ljudi koji se bore sa anksioznošću često sebi govore da preteruju, da nemaju razloga za takve reakcije ili da bi morali biti sposobni da ih kontrolišu.

„Znam da nema razloga da se toliko brinem, ali ne mogu da prestanem.“

Ova rečenica dobro opisuje razliku između racionalnog razumevanja i emocionalnog iskustva. Možemo znati da određena situacija nije naročito opasna, a ipak je doživljavati kao preteću.

To se događa zato što anksioznost ne zavisi samo od onoga što svesno mislimo. Na nju utiču prethodna iskustva, naučeni obrasci reagovanja, način na koji tumačimo neizvesnost i ponašanja kojima pokušavamo da se zaštitimo.

Nekada smo naučili da je neprestano predviđanje problema način da budemo odgovorni. Nekada nam je teško da podnesemo mogućnost da ćemo pogrešiti ili razočarati druge. Nekada smo dugo živeli u okolnostima u kojima je bilo važno da budemo na oprezu.

Zato nije dovoljno samo reći sebi da nema razloga za brigu. Potrebno je razumeti šta nas pokreće, čega se zapravo plašimo i na koji način pokušavamo da se zaštitimo.

Anksioznost može imati različite uzroke i ne postoji jedno objašnjenje koje odgovara svakoj osobi. Upravo zbog toga je važno da ne tražimo univerzalni recept, već da razumemo lični obrazac.

Šta anksioznost može da nam govori o nama?

Anksioznost nije uvek poruka o nečemu što moramo promeniti u svom životu. Ponekad je deo anksioznog obrasca koji se održava i onda kada stvarna opasnost ne postoji. Ipak, može biti korisno da se zapitamo šta se događa u našem životu i kako se odnosimo prema sebi.

Da li sebi dozvoljavamo da pogrešimo? Da li imamo osećaj da moramo sve držati pod kontrolom? Koliko nam je teško da kažemo „ne“, razočaramo nekoga ili priznamo da nešto ne možemo? Da li smo navikli da sopstvene potrebe ostavljamo po strani kako bismo ispunili očekivanja drugih?

Kod nekih ljudi anksioznost je povezana sa visokim očekivanjima od sebe i strahom od neuspeha. Kod drugih je u središtu potreba za prihvatanjem, teškoća sa postavljanjem granica ili strah od gubitka bliskosti. Nekada je povezana sa dugotrajnim stresom, traumatskim iskustvima ili drugim psihološkim i zdravstvenim faktorima.

Ova pitanja nisu poziv da svaki simptom tražimo u prošlosti niti da za anksioznost okrivljujemo sebe ili svoju porodicu. Ona nam pomažu da bolje razumemo kontekst u kojem se anksioznost pojavljuje i način na koji pokušavamo da izađemo na kraj sa njom.

Razumevanje anksioznosti ne znači da moramo pronaći jedan skriveni uzrok. Znači da učimo da prepoznamo svoje obrasce i razvijamo drugačije načine reagovanja.

Kako psihoterapija pomaže kod anksioznosti?

Psihoterapija pruža prostor u kojem osoba može da razume šta se događa, prepozna obrasce koji održavaju njenu zabrinutost i postepeno razvija sigurnije načine suočavanja sa strahom.

To ne znači da je cilj da nikada više ne osetimo anksioznost. Strah i zabrinutost su deo ljudskog iskustva. Cilj je da naučimo da razlikujemo realnu opasnost od anksioznog predviđanja, da podnosimo određenu meru neizvesnosti i da donosimo odluke koje nisu isključivo vođene strahom.

U psihoterapijskom radu možemo se baviti različitim pitanjima:

• Šta pokreće moju zabrinutost i kako se ona razvija?
• Kako tumačim situacije koje ne mogu u potpunosti da kontrolišem?
• Šta radim da bih se umirio i da li mi to zaista dugoročno pomaže?
• Koje situacije izbegavam i šta zbog toga propuštam?
• Kako razgovaram sa sobom kada pogrešim?
• Kako mogu da razvijem više poverenja u sebe i svoje sposobnosti?

U zavisnosti od teškoća i potreba osobe, psihoterapijski rad može uključivati razumevanje misli i emocija, promenu obrazaca ponašanja, postepeno suočavanje sa situacijama koje izazivaju strah i razvijanje veština regulacije napetosti.

Istraživanja podržavaju primenu kognitivno-bihejvioralne terapije i drugih strukturisanih psiholoških intervencija za različite anksiozne poremećaje. Kod izraženijih ili dugotrajnijih teškoća, u dogovoru sa psihijatrom, može se razmotriti i terapija lekovima.

Ne postoji isti put za svakoga. Zato je važno da se rad prilagodi osobi, njenim simptomima, životnim okolnostima i ciljevima.

Šta možete da uradite kada primetite da vas anksioznost preuzima?

Prvi korak može biti da prestanete da se borite protiv svakog neprijatnog osećanja kao da ga morate odmah ukloniti.

Kada primetite da se zabrinutost pojačava, pokušajte da zastanete i zapitate se: Šta se upravo dogodilo? Čega se plašim? Da li postoji konkretan problem koji mogu da rešim ili pokušavam da dobijem sigurnost u vezi sa nečim što ne mogu u potpunosti da kontrolišem?

Ponekad će vam pomoći da se usmerite na konkretan zadatak, usporite disanje ili napravite kratku pauzu. Nekada će biti korisnije da nastavite sa aktivnošću iako osećate nelagodu, umesto da čekate da ona potpuno nestane.

Važno je i da obratite pažnju na osnovne potrebe: san, odmor, fizičku aktivnost, odnose i količinu stresa kojoj ste izloženi. Ove promene ne rešavaju svaki oblik anksioznosti, ali mogu biti značajna podrška.

Ipak, ako anksioznost dugo traje, ometa vaše odnose, posao ili svakodnevne aktivnosti, izaziva napade panike ili vas navodi da sve više izbegavate situacije, nemojte čekati da sami pronađete rešenje. Razgovor sa stručnjakom može vam pomoći da bolje razumete svoje teškoće i pronađete odgovarajući oblik podrške.

Ne morate čekati da strah nestane da biste počeli da živite

Možda je jedna od najvažnijih promena u radu sa anksioznošću upravo ova: ne moramo prvo postati potpuno sigurni, mirni i bez straha da bismo nastavili da živimo.

Možemo naučiti da budemo nesigurni, a da ipak donesemo odluku. Da osetimo nelagodu, a da ne pobegnemo odmah. Da pogrešimo, a da zbog toga ne izgubimo osećaj sopstvene vrednosti. Da ne znamo šta će se dogoditi, a da ipak napravimo sledeći korak.

To ne znači da će svaki dan biti lak niti da će anksioznost nestati preko noći. Znači da ona postepeno prestaje da bude jedini glas koji određuje šta smemo, a šta ne smemo da uradimo.

Psihoterapija može biti početak tog procesa — prilika da bolje razumete sebe, razvijete drugačiji odnos prema strahu i ponovo napravite prostor za ono što vam je važno.