Između potrebe za bliskošću i straha od nje

Kada nam je poznato jače od onoga što nam je dobro

Jedna od stvari koju retko primećujemo jeste da se u odnosima ne susrećemo samo kao dve odrasle osobe koje biraju jedna drugu. U bliskim odnosima često sa sobom donosimo i ranija iskustva, predstave o ljubavi i uloge koje smo nekada morali da zauzmemo da bismo pripadali.

Neko je rano naučio da bude uspešan kako bi dobio priznanje. Neko da bude dobar i prilagodljiv. Neko da ne pokazuje potrebe. Neko da smiruje druge i preuzima odgovornost. Neko da čeka, trpi i pokušava još malo.

Te uloge nisu nastale zato što je dete svesno odlučilo kakvo želi da bude. One su bile način da pronađe svoje mesto u odnosima od kojih je zavisilo. Kasnije, kada odrastemo, ono što nam je poznato može početi da deluje kao ono što nam je prirodno.

Zato ponekad ne biramo samo ono što nam prija. Biramo i ono što prepoznajemo. A poznat obrazac može imati vrlo snažnu privlačnost, čak i kada nas ne vodi ka odnosu u kojem možemo da budemo zadovoljni.

Zašto nam emocionalno nedostupna osoba može delovati posebno?

Emocionalno nedostupna osoba nije nužno hladna, bezosećajna ili loša osoba. Može biti šarmantna, uspešna, brižna, inteligentna i veoma privlačna. Problem nastaje onda kada osoba nije spremna za vrstu odnosa koja je nama potrebna.

Možda izbegava razgovore o odnosu. Možda želi odnos, ali samo dok ne postane dovoljno blizak. Možda stalno ostavlja otvorena vrata, ali nikada zaista ne ulazi. Možda govori da „nije spremna“, „ne zna šta želi“ ili da joj je potrebno mnogo prostora.

I tada druga osoba često počinje da radi više.

Objašnjava. Čeka. Prilagođava se. Pokušava da razume. Daje još jednu priliku. Traži pravi trenutak. Pokušava da pronađe način da dopre do nje.

U odnosu se polako događa zamena uloga: jedna osoba sve više vuče odnos, dok druga ostaje na distanci. A paradoks je u tome što se ta neravnoteža ponekad romantizuje.

„On je takav jer se plaši.“ „Samo mu treba vremena.“

„Znam da oseća, samo ne ume da pokaže.“ „Sa mnom će biti drugačiji.“

Možda će zaista nekada biti drugačiji. Ali odnos ne možemo graditi na potencijalu druge osobe.

Gradimo ga na onome što je ona danas spremna da pruži.

Kada nedostupnost postane izazov

U privlačnosti prema emocionalno nedostupnoj osobi često postoji i jedna posebna fantazija:

„Ako baš mene izabere, to će značiti da vredim.“ Tada odnos prestaje da bude samo odnos. Postaje potvrda sopstvene vrednosti. Ako uspem da doprem do osobe koja nikome ne dozvoljava da joj se približi, možda ću konačno dokazati da sam dovoljno dobra. Ako me izabere osoba koja je dugo bila hladna, možda ću konačno osetiti da sam posebna. Ako se promeni zbog mene, možda će to značiti da sam bila vredna dovoljno.

Ali ljubav ne bi trebalo da bude takmičenje u kojem pobednik dobija potvrdu sopstvene vrednosti.

Ne treba da osvojimo nekoga da bismo dokazali da zaslužujemo da budemo voljeni.

Zašto stabilna ljubav ponekad deluje „dosadno“?

Ovo je pitanje koje često iznenadi ljude. Ako je neko navikao na odnose u kojima stalno postoji neizvesnost, miran odnos može u početku delovati neobično.

Nema čekanja. Nema analiziranja poruka. Nema pitanja „šta je hteo da kaže“. Nema stalnog dokazivanja. Nema potrebe da se borimo za mesto u nečijem životu.

I tada se može pojaviti misao: „Nema one hemije.“

A možda nema hemije na koju smo navikli. Jer mir ne proizvodi isti nivo adrenalina kao neizvesnost. Kada smo navikli da ljubav povezujemo sa iščekivanjem, borbom ili dokazivanjem, dostupnost može delovati manje uzbudljivo. Ne zato što je manje vredna, već zato što je drugačija.

Za zdrav odnos potrebno je da naučimo da razlikujemo uzbuđenje od povezanosti, intenzitet od bliskosti i želju da nekoga osvojimo od stvarne želje da sa tom osobom živimo odnos.

Nije problem samo u „pogrešnim partnerima“

Važno je reći i nešto drugo.

Emocionalno nedostupni ljudi nisu problem sami po sebi. Neko može biti u periodu života kada nije spreman za odnos. Neko može imati teško iskustvo iza sebe. Neko jednostavno ne želi istu vrstu odnosa kao mi.

Problem nastaje kada uporno biramo nedostupnost kao jedinu opciju koja nas privlači, dok istovremeno odbacujemo ono što je dostupno, stabilno i uzajamno.

Tada možda više nije pitanje:

„Zašto stalno nailazim na pogrešne ljude?“

Već:

„Šta se u meni događa kada je neko zaista tu?“* Da li mi prija kada me neko vidi? Da li umem da primim pažnju bez potrebe da je zaslužim? Da li mogu da verujem osobi koja je dosledna? Da li mi je bliskost prijatna ili u meni budi potrebu da se udaljim?

Da li tražim partnera koji mi odgovara – ili partnera čiju ljubav moram da osvojim?

To su često mnogo važnija pitanja od pitanja zašto je neko drugi emocionalno nedostupan.

Zrela ljubav ne traži stalno dokazivanje

Bliskost ne znači da smo pronašli osobu koja će ukloniti svu našu nesigurnost. Ona znači da možemo da budemo u odnosu u kojem su obe osobe prisutne.

Da možemo da kažemo šta nam treba. Da možemo da čujemo šta treba drugoj osobi. Da postoji prostor za različitost bez stalne pretnje napuštanjem. Da ne moramo da nagađamo gde stojimo. Da ne moramo da se dokazujemo da bismo bili izabrani.

Zrela ljubav ne znači da nema konflikta, straha ili nesigurnosti. Ali znači da odnos ne počiva na stalnom pokušaju da jednu osobu približimo, a drugu zadržimo. Jer ljubav nije samo osećaj koji imamo prema nekome. Ljubav je i način na koji zajedno gradimo odnos.

A možda je jedan od važnih koraka u odrastanju upravo to da prestanemo da pitamo:

„Kako da učinim da me ova osoba izabere?“

i počnemo da pitamo: „Da li je ovo odnos u kojem i ja želim da budem?“